Текст сећања:
Bila je sreda prepodne. Prilazi meni moj sad vec pokojni deda ujak i pita me "je li Vuce, 'oces da idemo na utakmicu?" ja uzvracam - "koju, kakvu" ?
A on ce - "pa onog fudbalskog tima za koji navijas, Crvene Zvezde".
Krecem u trans, skicim i jedva cekam trenutak kada cemo poci na stadion. Imao sam svega 7 godina ali sam voleo fudbal kao blesav. A desetinu utakmica na televiziji vec sam pomno odgledao, a o tranzistorskim prenosima uz uzbudjenog ujaka - ni broja se ne zna.
Ujka mi objasnjava da igramo protiv Dinama iz Berlina za neki kup Uefa. Ne znam nista ni o Dinamu ni o kupu Uefa ali mi se zato vrlo podrobno objasnjava da je ujkin tata terao svabe ko zecove preko Drine, pa cemo tako i mi danas da ih oletvimo. Ja se naravno slazem sa tim i do dolaska na stadion zamisljam "svabove" kao neke polu ljude polu automate koje niko ne voli i koji su mnogo opasni.
Na prilazu stadionu, reke ljudi u crveno belom dolaze sa svih strana. Krecemo na istok sa vec kupljenim kartama i ja ponosno govorim nekom starijem zvezdasu "da mi ideno na istok" i kao smekerski dodajem "a gde cete vi ?". Pritom ne znam ni "istok" sta znaci ali kao da je bitno.
Sedamo na tribinu i dozivljavam dva soka. Prvi je grandiozan stadion i masa ljudi, huk sa tribina i nenormalno mnogo svega crveno -belog. Drugi sok mi je bio kada mi je ujka objasnio da smo od nemaca izgubili pre 14 dana 5-2! Ja zaprepascen gledam u njega i on dodaje da danas moramo da dobijemo sa 3-0 ili 4-1 da bi "prosli dalje".
Ne znam ni to tacno sta znaci, ali znam da moramo mnogo golova da damo i postajem pun strepnje.
Prvo poluvreme se derem, malo skakutam okolo, malo me gledaoci opominju, a malo sam i kandiranog voca kupio i bio izrazito nemiran. Malo su se vise prodrali na mene kad smo primili gol koji nisam video, jer sam bas tada vikao ovom sto prodaje zasecereno grozdje da dodje.
Na poluvremenu sam se smirio i receno mi je da ako ne budem pomno gledao drugo poluvreme - vise za mene nema utakmica.
E sad je vec postalo ozbiljno a i okolo su se ljudi bili prilicno smrkli. Jedan ovako malo poveci gledalac me je fiksirao - barem se meni tako ucinilo - i ja resih da zaista GLEDAM u teren.
A imalo je sta i gledati.
Bila je to jedna od najuzbudljivijih utakmica u zivotu koje se i danas secam. Prvo smo izjednacili, pa poveli, pa ponovo dali gol, a onda su se i neki fini ljudi - preobrazili u masu grlatih tipova koji su vikali, psovali, pevali do tog cudesnog trenutka kada je pao i cetrvrti gol.
A tada, tada je pocelo masovno ljubljenje, grljenje, neki su i plakali a meni se ucinilo da me pola tribine izljubilo - dovoljno za narednih 20 godina slava i novih godina.
I ja sam skakao i ucestvovao u svemu i bio ubedjen kako sam i sam doprineo Zvezdinom uspehu. Bio sam ponosan i mislio sam da ceo svet sada samo gleda ovu utakmicu i ove ljude i ovu nezapamcenu srecu. Vise puta je narod okolo mene vikao kako smo Nemcima jos jednom je*i mamicu, a ja sam to potvrdjivao glasno i zustro.
Dosli smo kuci, ponovo gledali golove na tv-u a ja sam od toga dana postao zavisnik od Zvezdine magije. Te veceri zaspao opijen utiscima i osecajem moci.
A moja prva Zvezdina utakmica je ostala uklesana u pamet kao jedan od dogadjaja kojih se i dan danas kristalno jasno secam.
Слике сећања:
