Текст сећања:
Stari, drug i ja dolazimo par sati ranije na Marakanu, da uhvatimo mjesto, sjednemo k'o ljudi na zapad [jer smo drug i ja imali po 11-12 godina, pa nismo mogli na sjever] i tako...medjutim, ljudi su stalno dolazili i dolazili i nismo mogli prici ulazu na Marakanu, a ne sjesti ili vidjeti cijeli stadion. Kad vise ljudi nije moglo stati, tacnije kad smo drug i ja ostali bez vazduha [doslovno] i stari nas nije mogao izvuci iz te guzve, stigli su policajci na konjicama, da naprave red...elem, ulazimo na Maraknu [jedva nekako] i nema teoretske sanse da udjemo na tribinu, nego drug i ja visimo na ulaznim zeljeznim vratima kao majmuni, dok stari gleda kroz malu rupicu u zidu i vidi samo malo istoka i centar...da zlo bude vece, izgubili smo, al' se ne sjecam tacnog rezultata...znam da su slike sa aparata, malo mutne, jer sam jednom rukom drzao aparat, a drugom sam se drzao za tu ogradu, bile prepoznatljive i ohrabrujuce, uprkos porazu. Tad sam upoznao Marakanu, Crvenu zvezdu, Beograd, sjever i od tog dana mi je jako normalnije da sjednem u auto/autobus i odem do Beograda pogledati moj klub, nego pjesaciti 10 minuta i gledati klub iz mog rodjenog grada, Banjalucki Borac.
Слике сећања:
