Текст сећања:
JEDNA MOJA IMPRESIJA
“Dodji, sine, da gledas sa tatom fudbal. Sada cu da ti objasnim zasto je fudbal najlepsi sport. Hajde, sedi mi u krilo. Vidis, u fudbalu se radi o timu. O spremnosti coveka da spozna da je cilj najbitniji u zivotu. Ali, lep cilj. Dobar. Pravi. Onaj zbog koga moras da das citavog sebe. Da ne posustanes. Da se boris I slamas svoje granice. Sve dok ga ne ostvaris. Ali ne moze covek I ne treba to da radi sam. Lepota ostvarenog uspeha vredna je tek kada imas da zagrlis nekoga ko ti je u svemu tome pomogao. Nekoga ko je isto naucio te najbitnije, najvaznije, jedine prave lekcije. Nekoga ko je naucio da je pobeda, zdrava pobeda, nedeljiva. Da onaj covek koji ne stremi istinskoj lepoti I koji se ne bori da pobedjuje sebe nikada nece stati cistog obraza pred sebe. Goooooooooooooooooool,Brankooooo, gooooooollllllll…….”
Zatresla se mreza, zagrmeo je moj otac, steglo se malo srce kod decaka u ocevom krilu. Moje prvo secanje da, tek sada shvatam, nisam znao odakle su mi stigla takva osecnja. Zagrmeo je cika iz televizora I ja sam razumeo. Nikada vise necu moci da ostanem ravnodusan na igru od devedeset minuta. Igru istrajnosti, upornosti, vere I borbe.
“Place mi se, Branko, place mi se I smeje u isto vreme. Dodji da te tata poljubi, pa ja nisam ovoliko bio srecan kad si mi se ti rodio. Jesam, Branko, pricam I ja gluposti, ali evo na prste jedne ruke mogu da nabrojim kada je to bilo sine. Prvo kada me poljubila tvoja majka, pa onda kada mi se rodio tvoj brat, pa onda sine, ono majsko sunce, Milojko Pantic I moja Zvezda, I kad sam tebe prvi put pogledao u oci. Eto, cetiri puta. I ovo sada. Crvena Zvezda je tatina ljubav sine, kada me jednom ne bude bilo I kada te pitaju ko je tvoj otac ti im reci:dva sina I jedna Marakana. Idi sada u krevet, pa ce tata tebe jednom da vodi na taj stadion.Da ti vidis to cudo. Da ti vidis tu silu. Da I ti, ljubi te otac, budes tatin delija.
Legao sam da spavam. Znao sam sta cu da sanjam. Sanjacu da postanem tatin delija.
“Branko, skloni se od televizora, radi domaci. Hiljadu puta sam ti rekla da sednes da ucis. Skolu neces zavrsiti zagrejanom foteljom tu, nego onom zagrejanom stolicom za radnim stolom od koje bezis kao djavo od krsta. Nece Zvezda da ti zavrsi zadatke iz matematike,ni Robert Prosinecki ni taj sudija sto ga psujes. I prestani da psujes. Ni rucao nisi.”
Goooooooooooooooooooooooool!!!! Zateturala se fotelja, a majka je samo slegla ramenima. Tresle su se severne tribune treslo se moje srce. Opet. Tatino obecanje se nije ostvarilo. Nisam ljut na njega sto me nije odveo na moju Marakanu. Zeli on to jos, ali zeli I da meni obezbedi buducnost. Daleko je za njega Beograd, udaljili su ga svakodnevni problem. Ali, mene nisu. Svaki dan me sve vise priblizava Ulici Ljutice Bogdana. Jos samo sedam dana.
Tog petka znao sam da necu sanjati. Tog petka znao sam da necu oka sklopiti. Jer ce subota da mi otklopi vrata severnih tribina….Nemam impresiju, secanje ama nijedan jedini detalj vremena dok nisam ugledao crveno bele dresove na zelenoj travi. Moje vreme stalo je dok pesma nije pocela. Moj san postao je java kada su se pojavili brojevi na semaforu. Poletela je lopta, ja sam poleteo sa stolice. Posle devedeset minuta znao sam. Dok su razocarani navijaci napustali tribune ja sam se smejao. Postao sam delija.
Слике сећања:
